Nije teško zamisliti kako se u starom Valjevu živelo pre par vekova, jer i dalje imamo tu sreću da možemo da prošetamo ulicom koja izgleda kao nekada. Mala gradska četvrt stišnjena između reke Kolubare i brda, dobila je i simbolično ime – Tešnjar.

Danas Tešnjar znamo više iz scena sa platna nego uživo, jer ovde su poslednjih godina snimani mnogi filmovi i serije („Zona Zamfirova“, „Ivkova slava“, „Šešir profesora Vujića“, „Toma“). Ostao je i stari običaj da se ovde uveče izlazi. Naime, mladi su se oduvek okupljali u Tešnjaru – danas u kafanama, a nekada na korzou.

Ono što sada može da se vidi nastalo je u 19. veku. Neke od zanatskih radnji koje su ovaj grad izdržavale, opstale su i kroz industrijsko i tehnološko doba, i postoje i dan-danas. Jeste da je čitava četvrt počela da propada za vreme industrijalizacije u prvoj polovini 20. veka, i da je i kasnije ostala kraj koji je izgubio namenu, ali neki zanati su ipak preživeli sve promene, a Tešnjar je vremenom postao spomenik kulture i važna stanica za turističke posete.

*Znate li da je Joakim Vujić, srpski pisac i dramaturg, 1826. u Tešnjaru nabrojao čak 100 dućana, a samo nekoliko godina kasnije, niklo ih je još 86.

Veruje se da je Tešnjar postojao pre 19. veka, te da su se radnjice samo iznova gradile ili renovirale, poštujući već ustaljenu podelu prostora. Ovo je bila žila-kucavica Valjeva, koja je oduvek bila živa, dinamična i puna naroda.

Dok koračate po kaldrmi i prolazite pored „Krive kuće“, samo zamislite kako je ovde morala da vlada živopisna atmosfera. Kažu da je Tešnjar bio pun uličnih prodavaca po čitav dan. Ranom zorom se, recimo, prodavao salep direktno iz kanti. To je napitak od korena istoimene biljke, čiji se prah stavljao u vruću vodu ili mleko, i posipao cimetom. Prodavali su ga najčešće Makedonci (koji bi kasnije izazili sa tezgama alve i boze, a oko podneva sa kiselim mlekom), dok su ga meštani obožavali tokom hladnih dana.

*Salep su na Balkan doneli Turci. Danas može da se nađe samo na Baščaršiji u Sarajevu.

Kako je odmicao dan, tako se i ponuda kod uličnih prodavaca menjala. Popodne bi dolazili „cuker pekari“ sa pladnjima kolača prelivenim čokoladom. Predveče, kad su već zanatlije i trgovci umorni, a apetit se otvorio i kupcima, došle bi ćevapdžije. Kada padne noć, Tešnjar bi još jednom oživeo, ali na drugi način. Jer, ovde su se okupljali momci i devojke, dok su stanovnici sedeli ispred kuća i razgovarali. Glavnom ulicom bi se protegao šaroliki korzo.

Ovde ćete i danas otići uveče na piće ili na dobru večeru. Još kada je restoran u autentničnoj staroj kući, čak ni mobilni telefon neće moći da vas vrati u 21. vek!

Staro Valjevo, odnosno Tešnjar je jedinstvena gradska celina, koje je kao takva sačuvana u Srbiji. I dalje postoji dvadesetak kuća koje imaju prvobitni oblik. Ono što je kod njih karakteristično, pored jednostavne arhitekture, jesu i dvorišta, koja su popločana kaldrmom, uska su i dugačka, i najčešće puna zelenila i cveća. Kao što rekosmo, opstali su i pojedini stari zanati, pa danas možete da nađete tkača, grnčara, obućara, voskara, licidera, bojadžiju, trukera, krojača za narodno odelo i berberina.

Ipak, ne treba zaboraviti da je istorija ovde ostavila još jedan trag. Glavna ulica Tešnjera vodi na mesto na kom su 1804. godine pogubljeni Ilija Birčanin i Aleksa Nenadović. Birčanin je bio prvi knez koga su Turci ubili i time započeli događaj koji će ostati upamćen kao „Seča knezova“ i koji će podstaći Srbe da se podignu na Prvi ustanak.

Imajte i ovo na umu kada budete šetali pre izlaska ili svratili na domaće bombone.

Putujmo po Srbiji

STARO VALJEVO, KAO IZ FILMA